Српска православна црква и њени верници обележавају два празника, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и Светом Петру Цетињском, који су, иако представници две различите епохе, својим делима задужили православље.

Јеванђеље по Луки је треће јеванђеље у Новом завету. Сматра се да је написано око 60. године. У основи хришћанске проповеди су Јеванђеље по Луки и Дела Светих апостола.

Свети Лука је био међу првим проповедницима хришћанства, савременик Исуса Христа и један од писаца четворојеванђеља.

Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је "икона у икони", која представља Светог Луку и икону Богородице коју светитељ осликава.

Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обележен као заветни, већ је као "црно слово" сврстан у празнике од значаја за суштину цркве.

Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а верници Светог Луку славе и као исцелитеља и заштитника појединих заната.

Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију.

Свети Лука је живот окончао у 84. години, када га, како је записао владика Николај Велимировић, "злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви".

Успомену на недавно канонизованог Светог Петра Цетињског, Српска православна црква слави као заветни празник и "црвено слово" у календару.

Према запису владике Николаја, овај светитељ је "цео свој живот витешки посветио своме народу", борећи се да измири завађена племена и одбрани земљу од спољних непријатеља.

Оба посла успешно је обавио, а српска црква и народ посебно славе његову победу над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.